"Kani se ćorava posla"... i 5 imperativa s kojima nas plaše

27 Feb 2018

“Kani se ćorava posla”… i 5 imperativa s kojima nas plaše

„Da svi skaču s mosta, bi li i ti?“ je bilo omiljeno pitanje mojih roditelja kada bi god učinio nešto pravo glupo što su svi radili.

I u pravu su ljudi, radio sam bio puno glupih stvari samo zato što su se te stvari radile. Prema tome, ova „Da svi skaču s mosta bi li i ti?“ je bila itekako validna – tjerala me da razmišljam svojom glavom.

Međutim, čim čovjek odraste i krene živjeti neki svoj život, ova izreka gore se promjeni.

Kada napraviš, radiš ili živiš nešto nekonvencionalno i drukčije, onda se izreka promjeni maltene u „Svi skaču s mosta, što ti ne skačeš?“.

Ovo neće biti tekst o tome kako smo došli do toga, nego jednostavno o 5 imperativa s kojima nas plaše.

1. Neću hvala, nisam gladan

Znaš ono kad odeš u goste pa ti se kaže „nemoj sine sa stola hranu kao da si kod kuće. Nego to fino, pomalo i nemoj sve pojest.“ I onda ti kao hamal ono gladan pa čekaš da ti ponudi domaćin da jedeš. Čitav razgovor izgleda ovako:

Hajde uzmite hrane.

1.odgovor „E super ti je ovo, ali neću hvala nisam gladan.“

Hajde bola uzmi malo, neće ti biti ništa.

2.odgovor „ E nisam gladan stvarno.“

Ma ne zajebaji, niste došli da gledate ovo. Uzmi jedi.

3.(pravi) odgovor „Ma hajde dobro, samo ću probat.“

I onda kreneš jest kao da sutra nema. Ali šta ako te domaćin ne pita tri puta da jedeš? E onda si najebao. Iako nas kao djecu treba učiti pristojnosti i manirima (nemoj Bruno halapljivo sa stola uzimat), trebamo naučiti preuzimati inicijativu u životu.

Ako svaki put čekamo nekoga da nam ponudi ono što hoćemo, nećemo baš dobro proći u životu. Jer nitko ne može čitati naše misli i u većini puta drugo neće primijetiti da ti nešto hoćeš i želiš.

Evo ti primjer: Bio ja u Rumunjskoj i putovao vlakom. Jedva stigli iz Srbije do Temišvara, kasnio vlak taman toliko da smo imali vremena kupiti karte za Bukurešt ali ne i vodu i hranu. Upadamo u vlak u knap, sjedamo na stolice i onako gladni i žedni počnemo gledati oko nas.

Deda neki ispred mene izvadi bocu vodu, onu veliku od litar i po, a ja se zabulji u njega kao da nisam vidio vode u životu, a ne u zadnjih 7 sati. I gledam ja u njega ono s porukom „daj mi vode, pročitaj mi misli.“ Misliš da je on trepnuo? Ni sekunde. Trajalo je to 25 minuta dok jednostavno čovjeka nisam pitao „Excuse me, can I have some water please? We didn’t have time to buy for ourself.“ Čovjek mi dao vodu odmah.

Čitanje misli ne funkcionira. Uzmi šta ti treba jer je uvijek lakše tražiti oprost nego dopuštenje.

2. Ne diraj, pokvarit ćeš to

Svaki pokušaj izlaska tvoje ruke van okvira koji ti je društveno propisan se smatra kršenjem odredbe 12 članka 4a koja govori “Ako se makneš gdje ti nisam ja rekao, odmah ćeš zajebati nešto.” Iz tog raja je izašla i ova “Ne diraj, pokvarit ćeš to.”

Itekako validna kada kao dijete pokušavaš srušiti vitrinu punu stakla i porculana kod neke jadne žene u izbjeglištvu, ali ubitačno destruktivna za odraslu osobu koja je naučila da i najmanji izlazak iz svakodnevne rutine znači propast.

Ništa ne diraj, radi kako ti se kaže i nećeš to pokvariti. Jebo život u kojem je važnije ne otići u minus nego uzeti priliku za otići u plus – pa i kada to znači da ćeš par puta “pokvarit” nešto.

3. Štaš tamo, nemoj tamo

Igralište: zatvor od 14 kvadrata u kojemu dijete ima slobodu hodati, puzati i igrati se s pijeskom. Sve ostalo je popraćeno sa “Štaš tamo, nemoj tamo” – imperativom koji služi za ograničavanje djeteta da pokuša bilo šta novo.

Ovo dosta sliči na prethodni imperativ ali je fazon u tome što ovaj ima drukčiju pozadinu i motivaciju.

Ovdje je fazon čiste lijenosti gdje je puno lakše kontrolirati dijete u određenom zatvoru van kojega nikada ne smije izaći. Inače, moraš ustati za njim pa de ga vrati na igralište gdje ga možeš non-stop gledati, pa de mu ovo, de mu ono.

A to što ti i sa 20 godina kažu štaš tamo kada kreneš na fakultet, praksu, seminar, konferenciju, putovanje, backpacking po Europi, posao u čudnoj branši – to ništa. Jer ako smo od malena naučili da ne mičemo van kruga ljudi koji nas nadgledaju, onda se nadam da voliš kavu u Donjem Vakufu… jer je to realno domet iskustava i distance koje ćeš doživjeti pod ovim imperativom.

4. Kani se ćorava posla

“I tako, krenem ti je čitati svaki dan 20 stranica knjiga kako bi učio od iskusnih i pametnih ljudi….”
“Kani se ćorava posla, uzmi kartu i pravac Njemačka. Da vidiš kako se gore može uzimati 2000 eura i fino se živjeti.”
“Pa dobro, može i to ali ja sam nešto ovamo konto…”
“Nemoj kontati ništa, sve su to ćorava posla – uzmi ovo bola, jer je sigura.”

Tako nekako izgleda ovaj imperativ “Kani se ćorava posla” koji nam govori da svaka realna investicija bez jasno definiranog (novčanog) povrata je uzaludna. Investicija u mentalno i emocionalno zdravlje, gledanje edukacija na YouTubeu radi edukacije i jer ti je zanimljivo se tretira kao trošenje vremena.

Ćoravi posao se najčešće smatra bilo kakvom vrstom razmišljanja a pogotovo kada počneš postavljati “teška” pitanja. Odmah dobiješ naziv filozofa i kažu ti da se “okaneš ćorava posla” jer od toga nema para.

Ovo počinje od malih nogu sa sviračkim instrumentima, pjesmicama i pričama pa se kasnije pretvori u čudovište koje nas orobi bilo koje dugoročno isplative budućnosti.

5. Nemoj s njima

“Ne daj Bože da s njima nešto….” i umetni bilo koji glagol poslije ovoga da bi dobio zadnji imperativ kojim nas plaše u društvu.

Nemoj s njima je multifunkcionalna kategorija u koju ne spadaju samo vjera, nacionalnost ili mjesto boravka. U ovu kategoriju spadaju kategorije prihoda i profita (bogati i siromašni), ljevičara i desničara, urbanih i seoskih, onih koji navijaju za Zrinjski i onih koji navijaju za drugoligaša itd.

“Nemoj s njima” imperativ te drži unutar tora unutar tvog tora koji je dio većeg tora. Čisti tor-ception.

A kada si tako zatvoren u maloj kategoriji, onda ne možeš ni da skontaš šta sve tamo postoji nego misliš da je tvoj tor jedini (ispravan) tor jer si samo to i iskusio.

Čisto samo-ispunjujuće proročanstvo.

Za kraj

Ove imperative ne možeš izbjeći u našem društvu. Isti su se uvukli u naše društvo kao uhljebi u vladu. Ali ono što možeš učiniti jeste skontati kada ljudi koriste iste na tebi i odlučiti ih ne prihvatiti.

Misli svojom glavom (eno opet onog imperativa s početka) i ako svi skaču s mosta, ne znači da i ti moraš.

https://brunoboksic.com/prava-bez-odgovornosti-je-kao-sendvic-bez-kruha-ne-moze-nikako/

“Kani se ćorava posla”… i 5 imperativa s kojima nas plaše